Dosta sam razmišljao kako da započnem ovu “epopeju” fokusirajući se na tu motivacionu ideju da nisam došao iz gejminga, niti sam se školovao za relativno slične poslove a la dizajnovi, programiranja, arhitekture i tome slično, što me je navelo da shvatim da u svojoj srži moja priča i nije neka posebna. Ne znam da li je istina, ne verujem da jeste, ali mi i dalje deluje da 99% ljudi u gejmingu u Srbiji nije izvorno počelo svoju karijeru u gejmingu, nego shift 2 games dođe kao neka norma umesto inspirativnog izuzetka, pa bih se pre ovim putem obratio budućim generacijama ili nekome ko tek stupa na ovu scenu, a imaće podršku svih nas.
Svi smo počeli studirajući nešto svoje “od čega može da se živi” da bismo nekako prvi put kad se stvorila prilika bili spremni da odbacimo sve što smo postigli samo da bismo maltene od nule krenuli u svetu razvoja igara. Tim putem sam i ja na pitanje zašto sam spreman da se odreknem 5 godina fakultetskog života i spremanja za “pravi posao” odgovorio da se za profesora u školi možda spremam 5 godina, ali se za gejm dev karijeru spremam otkad sam se rodio.
Rastao sam uz video igre, igrao sve čega sam mogao da se dočepam, i nikad neću zaboraviti kada sam prvi put video Prince of Persia: Sands of Time i pomislio da smo kao ljudska rasa dostigli vrhunac u game devu. U svakom trenutku bih naravno zamišljao kako negde tamo u Americi sede neki kul ljudi koji prave neke igre (maleni ja nije znao da igre na engleskom jeziku prave i ljudi koji nisu Amerikanci) i naravno nisam ni pomišljao da tako nešto može postojati u Srbiji, a i kad bi postojalo, zašto bi mene zvali da radim kad ne znam ništa.
Gejm dev karijeru sam započeo u Ubisoftu pre 5 godina i mnogo se toga u mom životu promenilo od tad. Čim sam video testersku poziciju prijavio sam se i uspeo da dobijem posao potpuno neočekivano. Jedan od najboljih delova gejm deva kao karijere je što još nisam sreo osobu koja nije ostrašćena oko toga, i svi su spremni da pomognu i da drugog nešto nauče, podele svoja iskustva, i kao nekome ko je maštao o takvoj karijeri to je bilo nešto što se nisam libio da iskoristim u potpunosti. Svaki dan smarao sam do zla boga ljude koji su bili u firmi po 20, 25 godina, zapitkivao, hteo da saznam sve o svemu, i tako malo po malo, počeo sam da se bavim više i organizacijom tima, planiranjem, i dobio priliku i da promenim posao i počnem da se bavim projektnom koordinacijom. Istim tempom i žarom nastavio sam dalje samo sam takođe počeo da učim o menadžmentu ljudi, liderstvu, i polako počeo da se prebacujem ka producentskoj roli. Ne bih reko da sam ja tu nešto bio mnogo sjajan (ne može članak ovakvog tipa bez makar male doze sindroma uljeza) koliko su samo svi ljudi koje sam ikada upoznao bili otvoreni za saradnju, otvoreni da prenesu svoje znanje, da pomognu, i stoga sam mišljenja da je gejm dev u danasnje vreme zaista jedno mesto gde se ljudi mogu pronaci i ostvariti uz podrsku zajednice, bilo lokalne ili globalne. Na kraju krajeva, pravi game dev jeste all the friends we made along the way.
Pošto već polako dolazim u fazu da ne znam što vam sve ovo pričam ali mislim da ne može da škodi, posavetovao bih budućim game developerima koji još nisu uspeli da donesu tu odluku da eventualno promene branšu, da to urade. Da li će biti teško? Hoće nego šta. Da li je bolje nego bilo šta što možete zamisliti na planeti? Naravno da jeste, i u svakom trenutku vredi. Svaki radni dan mogu da završim znajući da kada bih sreo malog Milana iz prošlosti I ispričao mu šta ga čeka kad poraste, da mi ne bi verovao da će mu se svi snovi ostvariti.
